TEME IZ PSIHOLOGIJE, SOCIJALNOG RADA I DEFEKTOLOGIJE -

Naučena bespomoćnost

Naučenu bespomoćnost mogli bismo najkreće opisati kao uverenost osobe kako akcije koje preduzima neće dovesti do željenih efekata i ostvarivanja postavljenih ciljeva.

Naučena bespomoćnost u laboratoriji. Naučena bespomoćnost je termin koji su eksperimentatori prvi put upotrebili još davne 1967. godine. Naime, grupu pasa izlagali su blagim šokovima koje nikako nisu mogli da izbegnu, ma šta radili. Nakon nekog vremena psi su odustali od bilo kakvog pokušaja da ih zaustave, počeviši da mirno stoje i primaju elektrošokove. Ovakav način njihovog reagovanja nazvan je naučenom bespomoćnošću. U godinama koje su usledile eksperimenti su naravno usložljavani, a nakon različitih vrsta životinja, ispitanici su ubrzo postali i ljudi. Standardna procedura sastoji se od toga što se dvema grupama ljudi zadaju različite vrste zadataka- jednoj lako rešive, a drugoj one koje zapravo nije moguće rešiti. Kada se nakon toga obema grupama zada isti novi set zadataka iz bilo koje oblasti (nevezano od toga da li je oblast povezana sa prethodnim zadacima), ljudi iz prve grupe uvek postižu dramatično bolje rezultate.

Naučena bespomoćnost u svakodnevnom životu. Naučena baspomoćnost jedna je od onih psiholoških pojava koje su „uspešno izašle“ iz laboratorije, pokazavši se značajnom i relevantnom i u svakodnevnom životu.

Kada osoba opazi jednom ili nekoliko puta kako njene akcije i postupci ne dovode do željenog rezultata, počinje da se pita zašto je to tako i olako kreće da sumnja u mogućnost ostvarivanja ciljeva koje je sebi postavila. Poznato je da se uverenost kako je nemoguće ostvariti željene ciljeve negativno odražava na to šta mislimo i kako se osećamo i ponašamo. Osoba prekida da ulaže neophodan napor u realizaciju sopstvenih ciljeva, a svaki novi neuspeh doživljava samo kao potvrdu svoje generalne neuspešnosti. Takođe, odlaže obaveze i izbegava preuzimanje odgovornosti, počinje da sve teže usvaja nova znanja i veštine, oseća se tužno, ljutitio ili napeto i postaje nesigurna u pogledu toga šta će se desiti u budućnosti. Neretko, ovakvo jedno stanje na kraju dovodi do verovanja da spoljašnje, slučajne ili nepoznate sile upravljaju sredinom i događajima u njoj, kao i do potpunog prekida zalaganja za ispunjavanje obaveza. Drugim rečima, osoba počinje da doživljava sebe potpuno bespomoćnom, verujući kako nijedan postupak u budućnosti neće dovesti do željenog ishoda i kako nad onim što joj se dešava nema baš nikakve kontrole.

Ključno za potencijalni razvoj naučene bespomoćnosti jeste upravo pitanje koje postavljamo sebi nakon nekog neuspeha ili slabijeg rezultata- kako je do toga došlo, tj. zašto se to dogodilo? Odgovor koji pojedinac da na ovo pitanje može ga u značajnoj meri omesti u daljim akcijama.

Uzroci od kojih zavisi razvijanje naučene bespomoćnosti

Uzroci kojima osoba pripisuje neki neuspeh mogu biti različiti, a svaki od njih ima svoje posledice po misli, osećanja i ponašanje.
- Lični nasuprot opštim uzrocima. Osoba uzrok neuspeha vidi u nekoj od svojih sposobnosti ili osobina (veruje da samo ona nije u stanju da reši inače rešive probleme), ili u nekim okolnostima iz sredine u kojoj se nalazi (procenjuje da su u pitanju problemi koje ni njoj značajne osobe nisu u stanju da reše).
- Globalni nasuprot specifičnim uzrocima. Očekivanje novih neuspeha u širokom spektru situacija od kojih neke ni na koji način nisu povezane sa konkretnim slučajem, ili ograničenost na uzak opseg situacija koje su povezane sa prethodnom.
- Dugotrajni nasuprot prolaznim uzrocima. Verovanje da su uzrok neuspeha faktori koji se stalno ponavljaju i konstantno postoje ili da su u pitanju činioci karakteristični samo za tu datu situaciju.

Pripisivanje neuspeha specifičnim i prolaznim uzrocima dovodi uglavnom do kratkotrajnog osećaja bespomoćnosti i osoba uglavnom neće razviti naučenu bespomoćnost u većem broju različitih situacija u budućnosti. S druge strane, pripisivanje nekog neuspeha globalnim i dugotrajnim uzrocima najčešće dovodi do očekivanja novih neuspeha, kako u bližoj, tako i u daljoj budućnosti, a samim tim i do pada motivacije, negativnog načina razmišljanja i niskog verovanja u sebe.

Na kraju, ukoliko se neuspeh pripiše nekim od ličnih dugotrajnih uzroka, pored mogućeg pada motivacije i negativnog razmišljanja, dolazi i do pojave niskog samopoštovanja i negativnih osećanja, kao što su razočaranost, žaljenje ili tuga. Naročito, pripisavanje dugotrajnim ličnim uzrocima, koji su i globalni, pored prethodno navedenog dovodi i do pojave samokritičnosti i osećanja krivice, te se smatra jednim od mogućih uzroka nastanka depresije.

Od čega zavisi izbor uzroka i pojava naučene bespomoćnosti

• Na prvom mestu od ranijeg iskustva. Osoba koja u svojoj prošlosti već ima za nju značajnih negativnih iskustava, verovatnije će svaki novi neuspeh uglavnom pripisivati globalnim i dugotrajnim uzrocima.

Pored ranijeg iskustva, važni su takođe i:

• Zadovoljstvo dosadašnjim postignućem u životu. Osoba koja procenjuje kako je neuspešna u više različitih situacija i okolnosti verovatnije će praviti lične uzroke neuspeha i razviti osećaj bespomoćnosti i u daljoj budućnosti.
• Važnost cilja koji osoba nije uspela da ostvari. Što je cilj procenjen i doživljen kao važniji, to će neuspeh biti pripisan ličnim uzrocima, a osećaj bespomoćnost generalniji u budućnosti.
• Postignuće drugih osobi značajnih ljudi. Ukoliko osoba procenjuje da su njoj bliski i važni ljudi u stanju da ostvare ono što ona ne uspeva, vrlo verovatno će uzrok neuspeha pripisati ličnim dugotrajnim uzrocima.
• Generalni lokus kontrole. Osobe koje smatraju da imaju mogućnost uticaja na ono što im se dešava (unutrašnji lokus kontrole) ređe razvijaju osećaj bespomoćnosti od onih koji smatraju da se većina stvari dešava nezavisno od truda koji ulažu (spoljašnji lokus kontrole).
• Sklonost anksioznosti ili depresiji. Što je osoba napetija i nervoznija u vezi raznih događaja i sklonija depresivnim reakcijama povodom negativnih životnih zbivanja, uzroke neuspeha pripisivaće globalnim i dugotrajnim uzrocima i razviti generalniji osećaj bespomoćnosti nakon nekog neuspeha.
• Način rešavanja problema. Osobe koje nakon postignuća kojim nisu zadovoljne usmeravaju sebe ka pronalasku nekog novog načina za ostvarivanje željenog cilja i pokušavaju da datu situaciju sagledaju na drugačiji način kako bi otkrili potencijalne propuste, mnogo ređe razvijaju osećaj bespomoćnosti, budući da neuspeh najčešće pripisuju specifičnim i prolaznim uzrocima, nego osobe koje izbegavaju slične situacije ili pokušavaju da potpuno promene već postavljene ciljeve.

Kako sprečiti nastanak osećaja bespomoćnosti i izboriti se sa njim

• Postati svestan toga da je svako pripisivanje globalnim dugotrajnim uzrocima u osnovi greška u razmišljanju, budući da se tako na osnovu jednog ili par događaja vrši preterano uopštavanje i neosnovano predviđaju ishodi u budućnosti.
• Imati u vidu koliko je postavljeni cilj zaista ostvarljiv, kroz analizu osobina koje osoba poseduje, dosadašnjeg njenog postignuća i same sredine u kojoj se nalazi. U skladu sa tim, ukoliko se neki cilj proceni kao teško dostižan, potrebno je modifikovati ga i prilagoditi shodno karakteristikama i same osobe i sredine.
• Postavljati sebi u okviru jednog globalnog cilja više manjih ciljeva i postati zadovoljan i njihovim postepenim ispunjavanjem, uzimajući u obzir da su, kako usponi, tako i padovi, sastavni deo života.
• Kroz niz vežbi u ponašanju ispravno proceniti u kojoj meri je moguće uticati na sopstveno ponašanje i na ono što se dešava u širokom spektru situacija.

Ilija Jovanović,
master psiholog i edukant iz racionalno- emotivne bihejvioralne terapije