TEME IZ PSIHOLOGIJE, SOCIJALNOG RADA I DEFEKTOLOGIJE -

Asertivnost

Postoje tri osnovna tipa komunikacije: agresivna, pasivna/submisivna i asertivna.

Agresivnost podrazumeva izražavanje želja, potreba i osećanja, te borbu za svoja prava po svaku cenu, ne vodeći računa o drugima, često na štetu drugih. Agresivno ponašanje se dovodi u vezu sa impulsivnošću i ugrožavanjem prava drugih ljudi (Brinson, Kottler, & Fisher, 2004). Za posledicu najčešće ima osećaj poniženosti, povređenosti, ogorčenost i ljutnju kod druge osobe, često izazivajuću i agresiju.

Pasivnost/submisivnost, s druge strane, podrazumeva uzdržavanje od izražavanja vlastitih želja, potreba i osećanja, čiji je cilj udovoljavanje drugima. Ovaj stil komunikacije podrazumeva izbegavanje konfliktnih situacija, što za posledicu najčešće ima nerešavanje problema i onemogućava ostvarivanje onog što želimo. Istovremeno, ne garantuje podršku i prihvatanje, već naprotiv, može iritirati druge i stvoriti sliku nekompetentnosti. Kod osobe koju karakteriše izaziva uznemirenost, nezadovoljstvo, kasnije ljutnju i zameranje drugima. Ovaj tip komunikacije odnosi se na izbegavanje konflikata (De Dreu, Weingart, & Kwon,2000; Locke & Sadler, 2007), nesigurnost u komunikaciji (Ikiz, 2011), a često se povezuje sa negativnim ishodima poput depresivnosti i anksioznosti (Thompson & Berenbaum, 2011).

Poseban stil komunikacije je pasivno-agresivni stil, koji predstavlja kombinaciju dva gore navedena stila.

Asertivnost je relativno nov termin u psihološkoj literaturi (engl. assertive= uporan, samosvestan, samopouzdan). Definiše se kao zauzimanje za lična prava i izražavanje misli, osećanja i stavova na direktan, iskren, umeren i adekvatan način, uz poštovanje drugih ljudi (Field, 2004; Ikiz, 2011). Asertivna komunikacija podrazumeva: jasno iznošenje sopstvenog mišljenja i osećanja, zastupanje sopstvenih interesa bez ugrožavanja tuđih, konstruktivnost u rešavanju problema ili konflikta (ne okrivljujemo i ne vređamo druge, predlažemo rešenja). Asertivnost je dakle povezana sa adekvatnim socijalnim ponašanjem u različitim situacijama, u smislu izražavanja socijalno prihvatljivog ponašanja bez straha i ljutnje (bez očekivanja da će uvek biti po našem). Drugim rečima, smatra se aspektom socijalne i emocionalne inteligencije.

Istraživanja pokazuju da je asertivnost multidimenzionalni konstrukt, uslovljen ne samo personalnim i situacionim karakteristikama, nego i kulturalnim normama i vrednostima (Galassi & Galassi, 1978). Jedna grupa teorija definiše ovaj koncept kao skup određenih interpersonalnih veština koje mogu da se usvoje (npr. putem asertivnog treninga). Druge je tretiraju kao crtu ličnosti (Den Hartog, 2004), odnosno kao sklop kognicija, afekta i tendencija u ponašanju u konkretnoj situaciji, koja se dugoročno razvija od ranog detinjstva kroz učenje po modelu i klasično uslovljavanje (Galassi & Galassi, 1978).

Situacije sa kojima se susrećemo u svakodnevnoj komunikaciji, a u kojima je poželjno primeniti asertivnu komunikaciju, jesu sledeće: kada se zalažemo za vlasta prava, izražavamo sopstvene interese i potrebe, odbijamo nama neprihvatljive i/ili neopravdane zahteve (čest problem je kako reći “ne”, naročito u situacijama kada je druga osoba vrlo uporna), ali i u situacijama kada treba dati kritiku/pohvalu drugom ili, s druge strane, primiti kritiku/pohvalu.

Prednosti asertivnog u odnosu na već navedene neasertivne pristupe u komunikaciji su:

• uvažavanje svojih i tuđih prava i želja (kada se konflikt razrešava otvoreno postoje veće šanse, mada ne i stopostotna garancija, da zadovoljimo svoje potrebe i interese)
• bolja kontrola sopstvenog ponašanja, što donosi osećaj zadovoljstva
• vremenom vodi ka boljem prihvatanju sebe i povećanju sigurnosti i samopouzdanja
• dugoročno unapređenje odnosa sa drugima

Brojni su razlozi zbog kojih je, uprkos prednostima asertivnog ponašanja u odnosu na neasertivno (agresivno i pasivno), toliki izazov primeniti ga u svakodnevnom životu. Tu je pre svega strah da ne razočaramo ili ne naljutimo druge, što za posledicu može imati gubitak podrške i neprihvatanje od strane druge osobe. Nedostatak samopouzdanja je još jedan značajan faktor koji utiče na odabir tipa komunikacije (mnogi misle da će ih jedino ukoliko se agresivno ponašaju drugi shvatiti ozbiljno, odnosno često je agresivno ponašanje ispoljeno direktno ili indirektno, kroz sarkazam i podsmeh, zapravo neadekvatan pokušaj uspostavljanja i održavanja kontrole i samopouzdanja). Takođe, iako je ispravno u razumnoj meri voditi računa o tuđim osećanjimima i potrebama, preteran osećaj odgovornosti za tuđe osećaje i ponašanje, pri čemu u donošenju odluka o vlastitom životu potpuno zanemarujemo svoje želje i potrebe, takođe predstavlja vid neasertivnosti...

Već je pomenuto da vaspitanje, ali i određene kulturne norme i vrednosti utiču na razvoj asertivnosti. Naime, nelagoda u vezi izražavanja sopstvenog mišljenja najčešće ima uzroke u porukama koje smo usvojili vaspitanjem, tokom procesa socijalizacije. Istraživanja pokazuju da prihvatanje deteta, kao važan element roditeljstva, doprinosti da se dete razvije u zrelu, samosvesnu, asertivnu ličnost. To se postiže pružanjem topline i podrške, aktivnim uključivanjem u detetove aktivnosti, prepoznavanjem njegovih potreba i adekvatnim odgovaranjem na njih.

Spec.med psihologije Maja Ćurčić