TEME IZ PSIHIJATRIJE -

Poremećaj emocija i ponašanja u adolescentnom periodu

U adolescentnom periodu ličnost mlade osobe je u razvoju. Iz tog razloga pogrešno je govoriti o dijagnostičkoj kategoriji poremećaja ličnosti kao što se to označava u adultnom (odraslom) periodu. Ipak mogu postojati neke indicije da će adolescent, ukoliko nastavi sa određenim obrascima ponašanja i ukoliko ne nastupi očekivano sazrevanje ličnosti u odrasloj dobi, imati trajni poremećaj adaptacije. Kao što genetičari-bihejvioristi navode, geni ne određuju ponašanje. Naše okruženje, a posebno ono što smo naučili i doživeli dok smo rasli, oblikuje predispozicije temperamenta i načine na koje će se one ispoljiti tokom života. Naše emocionalne veštione nisu nasleđene.

Bilo je predloga da se za poremećaj ličnosti upotrebi i termin poremećaja prilagođavanja, što bi možda ublažilo odrednicu patološke ličnosti. Bilo kako bilo, nešto što je sasvim blisko poremećaju ličnosti u adolescentnom periodu označavamo ili kao poremećaj ponašanja ili kao mešoviti poremećaj ponašanja i emocija.

Dijagnostička kategorija, prema važećoj MKB-10 klasifikaciji, poremećaj ponašanja, obuhvata različite vidove patoloških obrazaca ponašanja. Delikventno ponašanje, česti izlivi agresivnosti, izostajanje pravog sistema vrednosti, nasilničko ponašanje prema okolini, životinjama, podmetanje požara, ponavljano laganje, izostajanje iz škole i bežanje od kuće, neobično česti i teški napadi besa, prkosno provokativno ponašanje i stalna naznačena neposlušnost, izostajanje osećaja krivice, neke su od manifestacija poremećaja ponašanja. Poremećaj ponašanja može biti ograničen samo na porodičnu sredinu. Može se manifestovati i kao nesocijalizovani poremećaj ponašanja sa problemima u odnosu sa drugom decom, vršnjacima (nesocijalizovani agresivni poremećaj), ili kao socijalizovani poremećaj ponašanja ( grupna delikvencija, prestupi u kontekstu grupnog pripadništva i sl.), te kao poremećaj u vidu konstantnog protivljenja i prkosa. Antisocijalna komponenta u profilu ličnosti adolescenata u odraslom periodu može preći u antisocijalni poremećaj ličnosti.

Agresivno ponašanje, bunt adolescenta, česta razdražljivost, nekada može biti i vid ispoljavanja depresivnog osnovnog raspoloženja, te je važno napraviti razliku između autentične depresivnosti adolescenta i samo manifestnog poremećaja ponašanja.

Prenaglašene, burne emocionalne reakcije, česta diskontrola impulsa, afektivna labilnost, depresivno raspoloženje, anksioznost, opsesivnost i kompulzivnost, fobije, hipohondrijaza, patološka razdražljivost, depersonalizacija ili derealizacija, uz prateće poremećaje u sferi ponašanja, predstavlja mešoviti poremećaj emocija i ponašanja u adolescenciji. Ukoliko kod adolescenta ne dođe do korekcije u afektivnoj i ponašajnoj sferi, u odraslom dobu, takav poremećaj se može označiti i kao emocionalno nestabilni poremećaj ličnosti, odnosno granična organizacija ličnosti sa mogućnostima povremene psihotične dekompenzacije, depresivnosti i drugih psiholoških destabilizacija. Poremećaj emocija i ponašanja u adolescentnom periodu može imati indicije za prerastanje u impulsivni poremećaj ličnosti u odraslom dobu.

Postavljanje granica u ponašanju i pružanje autentične emotivne podrške i ljubavi, neophodni su zadaci koje roditelji moraju savladati u procesu vaspitanja svoje dece, kako ne bi došlo do pogrešnog razvoja ličnosti. Postoje tri najuobičajenija i emocionalno pogrešna stava roditelja:

1. Potpuno zanemarivanje osećanja. Roditelji sa ovakvim stavom uznemirenost kod dece tumače kao opterećujuću i beznačajnu i smatraju da će se situacija smiriti bez njihovog intervenisanja, sama od sebe. Oni ne uspevaju da u toku detetovih emocionalnih kriza postanu prisniji sa detetom i da mu pomognu da nauči lekcije emocionalnih veština prevazilaženja stresnih situacija.

2. Suviše popustljivi. Ovakvi roditelji prepoznaju detetove emotivne krize, ali retko pokušavaju da detetu ukažu na drugi način emocionalnog reagovanja. Oni pokušavaju da odmah umire njegovo raspoloženje i pristaće da se „ cenjkaju“ i podmite dete kako bi prestalo da bude tužno ili ljutito.

3. Ne poštuju dečja osećanja, vrlo strogi. Roditelji sa ovakvim stavom obično su strogi i osuđujući i kada stavljaju zamerke i kada kažnjavaju. Oni ne dozvoljavaju da dete izrazi svoju ljutnju, nezadovoljstvo, protest i skloni su da ga kazne i za najmanji prestup u ponašanju.

Konačno, postoje roditelji koji koriste priliku kada je dete uznemireno da odreaguju sa pravom emotivnom podrškom i edukacijom. Oni pokušavaju da razumeju zašto se dete tako oseća i da pronađu pravi način kako bi se smirilo. Ovakvi roditelji uče decu kako da prepoznaju svoje emocije, savladaju i obuzdaju svoja osećanja, da imaju saosećanje za druge i da upravljaju svojim emocijama ispoljenim u toku druženja. Osnovno oblikovanje naše ličnosti potiče iz porodice, pa narovno i učenje po modelu, ali i školska sredina predstavlja važan prošireni socijalni prostor koji može oblikovati i modelirati ličnost deteta i adolescenta. Adekvatna porodična i socijalna podrška uvek su od neproceljivog značaja u svakoj emotivnoj krizi. Deca i adolescenti sa ovakvom autentičnom podrškom nemaju problem u odnosu sa vršnjacima, autoritetima, ona su društvenija i opuštenija, postižu bolju koncentaciju i uspeh u školi. Ovakva deca uče veštine emocionalne i socijalne inteligencije i biće adekvatno adaptirana na društvo, neće imati adolescentne krize i neće ispoljavati poremećaje ponašanja i emocija, a njihova ličnost će se pravilno razvijati u pravcu psihičke stabilnosti i zrelosti.

Načelnik Ambulantnog i kliničkog odeljenja za adolescente
Dr sci. med. Katarina Đokić Pješčić, specijalista psihijatrije