TEME IZ PSIHIJATRIJE -

Ko se boji lekova još?

Psihijatri su vam, pomalo, kao novinari nemačkih auto-magazina. Oni, navijajući preko svake mere i, često, bez mere, kažu da ako automobil nije Mercedes, BMW, Audi, Porše ili Volksvagen (ne obavezno i ovim redom), onda i nije automobil ! Pa, tako i mi, psihijatri, a biološki psihijatri naročito, kažemo: ako lek nije hemija i biohemija, farmacija i farmakologija, onda to nije prava medicina, to nije prava psihijatrija! Preterujem, naravno!

Pa, ipak, značaj novih lekova u medicini i psihijatriji ne može se dovoljno istaći. Pre samo sto godina psihijatrijski pacijenti su bili zauvek izgubljene duše. Vezivani u lance, bacani u okove, savladavani u ludačke košulje, tako su živeli život koji im je dat na zemlji. Jednom zatvoreni u "ludnicu" iz nje više nisu izlazili. Takve su ustanove bile doživotni zatvor, kazamat, tamnica, dušegupka gora i od zatvora. A, pre samo pola veka, bolničko lečenje psihijatrijskih pacijenata merilo se decenijama. Zanimljivo je i nestvarno videti i držati u rukama istorije bolesti iz tog vremena. Čitati o tim danima, mesecima i godinama bez ikakvog napretka, boljitka, promene. Čitati o tom vremenu bez nade. O tom izgubljenom vremenu.

Bolničko lečenje psihijatrijskih pacijenata danas traje oko mesec dana. Bez obzira koliko je pacijent na prijemu uznemiren, napet, sumnjičav, uplašen, zabrinut, očajan, u sebe zatvoren, u svoj svet zatvoren. Oporavak najčešće teče brzo i sigurno i svaki je dan lečenja novi uspeh, nova stanica na putu iz haosa, novi korak u svet mira, harmonije i spokoja. Osnovu za ovaj gigantni skok za samo sto godina čini medikamentozna terapija. Napredak farmaceutske industrije, napredak naših saznanja o mozgu, o tom mračnom moru neurona i glije, likvora i suza, omogućio je stvaranje novih lekova, sintezu novih supstanci, razvoj novih jedinjenja, nastanak čudesnih tableta, u pravom smislu te reči. Novi lekovi, sve bolji i efektivniji, skraćuju vreme lečenja, vreme patnje i košmara. Omogućavaju potpuni oporavak. I vraćanje pacijenta u normalan život, porodici i prijateljima, devojci i devojkama (momku i momcima), poslu i obavezama, interesovanjima i hobijima. Neželjeni efekti lekova su svedeni na minimum, a uz malo dobre volje i napora (umerena dijeta, redovna fizička aktivnost) skoro da ih i nema.

Ali nemojte nas pogrešno razumeti! Naravno da novi lekovi, nove čudesne tablete nisu sve u medicini i psihijatriji! Nisu, niti mogu biti, njena suština, njena bit, njena srž. Njena kvintesencija. Ništa ne može da zameni taj privilegovani, taj duboki, taj sveti odnos pacijent-lekar. One izgovorene reči sumnje i straha, užasa i patnje, grudobolje i dušobolje. One neizgovorene reči kad tišina govori, kad tuga govori, kad bol govori. Kad suze govore. One reči koje ruše brane i prepreke, one reči što leče dušu, što zaceljuju rane, one reči koje otvaraju vrata sutrašnjice i budućnosti, one reči vere i nade. „Na početku bješe riječ“. A, dok je medicine, lekara i pacijenata, svih nas zajedno, važiće načelo čuvenog američkog kardiologa, profesora Pikeringa: "Ono najviše što možete učiniti za svog pacijenta jeste da ga dvaput pregledate".

I zato, ako vam kažemo "lekove ćete morati da uzimate u dugom vremenskom periodu, godinu dana, duže od godinu dana, možda i doživotno", to nije smak sveta, to nije sumrak snova, to nije gašenje nade. Naprotiv! Uz malu pomoć lekova, svaki vrh, i svaki cilj, i svaka zvezda na dohvat su vam ruke! Poslušajte naš savet i ne ljutite se na nas. Jer: "Aliorum medicus ipse vulneribus scates" (druge lečiš, a sam si pun rana).

Dr Nebojša Živković, psihijatar