TEME IZ PSIHIJATRIJE -

Depresija u adolescenciji

Specifičnosti fenomenologije depresivnih poremećaja u adolescenciji proističu najvećim delom iz činjenice da se radi o ličnosti kod koje je u toku emotivno, intelektualno, psihoseksualno, socijalno i moralno sazrevanje. Glavni zadatak adolescencije je formiranje stabilnog ličnog identiteta, što podrazumeva proces nalaženja odgovora na pitanja "ko sam", "gde pripadam", "čemu težim"... Razvoj ličnosti adolescenata povremeno je praćen pojačanom i prolongiranom tenzijom usled stresnih, konfliktnih situacija. U adolescenciji su često pojačani zahtevi mlade osobe u odnosu na sebe samu, ali i porodica, škola i društvo mogu imati veće ili drugačije zahteve od mladih u odnosu na njihove sopstvene zahteve i potrebe.

Depresivne epizode u adolescenciji najčešće predstavljaju reakciju na neke od životnih događaja, i mogu biti različitog intenziteta i trajanja. Teži oblici depresivnog poremećaja nastaju obično usled kombinovanja sredinskih i genetskih činilaca. Rizik od depresije raste sa uzrastom, posebno kod devojaka posle puberteta. Učestalost depresije do 18. godine iznosi, prema pojedinim istraživanjima iz zajednice, oko 20%.

U kliničkoj slici depresivnih poremećaja mogu se videti: osećanja tuge, žalosti, neuspešnosti, bespomoćnosti, krivice, nevoljenosti; razdražljivost, plačljivost, mrzovolja; gubitak zadovoljstva, životnog elana i interesovanja, povlačenje, usporenost; sniženje saznajnih funkcija, mišljenja, govora, slabiji uspeh u školi, na fakultetu ili na radnom mestu; poremećaji ishrane i spavanja; rizično ponašanje, povremeno zloupotreba psihoaktivnih supstanci; misli o smrti, pokušaj suicida i, ređe, sumanute misli i čulne obmane.

Ono sto se u adolescenciji manifestuje kao depresija, nekada može biti i predznak shizofrenog poremećaja, a ono što u starijem životnom dobu postaje depresija, u adolescenciji se često ispoljava na načine koji malo liče na depresiju, kao što su na pr. somato-vegetativne (telesne) tegobe, povremene oscilacije raspoloženja, razni oblici disocijalnog ponašanja, alkoholizam, narkomanija, kriminal, promiskuitet, destruktivno i autodestruktivno ponašanje.

U terapiji depresivnosti koriste se psihoterapija, psihofarmakoterapija tj. medikamenti, ili njihova kombinacija. Psihoterapija i psihofarmakoterapija nisu konkurentni oblici lečenja depresivnosti mladih. Pažljivim odabirom i uzajamnim dopunjavanjem primenjuju se u skladu sa kliničkom slikom, uzrastom, socijalnom podrškom, strukturom ličnosti i motivacijom mlade osobe, ali i u skladu sa motivacijom, znanjem i tehničkim uslovima za rad psihijatra.

Psihoterapija će biti uspešna onoliko koliko specifične terapijske procese koristi u odgovarajućim fazama lečenja. U radu sa adolescentima uobičajeno se primenjuju i međusobno integrišu kognitivno-bihejvioralna terapija, psihodinamička psihoterapija ili psihodinamičko savetovanje, porodična terapija, suportativne tehnike, psihoedukacija, a zbog jakog uticaja vršnjačke grupe u adolescenciji je od posebnog značaja primena grupne psihoterapije. Integracija različitih psihoterapijskih modaliteta ne podrazumeva proizvoljno mešanje „svega i svačega“, već se se postiže pažljivim usklađivanjem i uvremenjavanjem navedenih psihoterapijskih tehnika sa fazama i procesima lečenja.

Psihofarmakoterapija podrazumeva primenu antidepresiva, a u slučaju pojave ozbiljnije i komplikovanije kliničke slike depresije, praćene suicidalnim idejama ili elementima psihotičnosti, u terapiju se mogu uključiti antipsihotici, stabilizatori raspoloženja i anksiolitici. Upotreba medikamenata bazira se na nalazima istraživanja koja ukazuju na neurobiološku vulnerabilnost (ranjivost, preosetljivost) pojedinih individua i češće javljanje depresije u određenim porodicama, što može predisponirati hronična stanja odnosno rekurentne (ponavljajuće) depresivne epizode.

Psihosocijalni faktori, nezavisno ili u kombinaciji sa neurobiološkom vulnerabilnošću, takođe igraju značajnu ulogu u pojavi kliničke slike depresivnosti. U cilju bržeg prepoznavanja, boljeg razumevanja i lakšeg prevazilaženja teškoća i obnavljanja progresivnog razvoja i sazrevanja, značajna je prevencija i saradnja sa roditeljima, sa školom i sa društvenom zajednicom.

Mr sc. dr Radmila Ristić Dimitrijević, psihijatar i psihoterapeut