TEME IZ PSIHIJATRIJE -

Panični poremećaj

Panični poremećaj je danas jedan od najčešćih problema zbog kojih se ljudi javljaju psihijatru. Statistika kaže da od njega oboleva 1-2% populacije, među kojima se češće žene. Reč je o ponavljanim napadima intenzivnog straha, koji se javljaju iznenada, bez viodljivog razloga ili veze sa nekom specifičnom situacijom. Ove napade zovemo paničnim napadima i po tome je i sam poremećaj dobio naziv.

Panični napad, kao osnovna odrednica ovog poremećaj, pored straha visokog intenziteta, uključuje i obilje telesnih simptoma, koji predstavljaju normalnu reakciju organizma na stanje visoke uzbuđenosti. Tu spada širok spektar simptoma, od kojih se najčešće javljaju sledeći: vrtoglavice, omaglice, preznojavanje, lupanje srca, preskakanje, bolovi u grudima, otežano disanje, povećanje krvnog pritiska, drhtanje ruku, klecanje nogu, nemir i bolovi u stomaku. Takva simptomatologija ipak jako zabrine osobu i ona zbog toga doživljava da se sa njom događa nešto vrlo opasno, da se nalazi u stanju neposredne opasnosti po život. Zato se ti ljudi obično javljaju lekarima u urgentim službama, sumnjajući da je u pitanju infarkt, izliv krvi u mozak, ili da će zbog sve te napetosti izgubiti razum i poludeti. Ovome strahu da će poludeti kumuje i to što u takvim stanjima nisu retki ni tzv. fenomeni depersonalizacije i derealizacije, kada osoba ima utisak da ne prepoznaje sebe, da je sama sebi nepoznata, tuđa, ili, u drugom slučaju, da se okolina promenila, da je oko nje sve drugačije nego što je bilo. Sam napad traje obično nekoliko minuta, retko sat ili više, a između napada osoba oseća manji ili veći strah proizveden iščekivanjem njegovog pojavljivanja.

Uzroci nastanka ovog poremećaja nisu u potpunosti rasvetljeni, iako postoji veliki broj teorija. Od bioloških teorija pominje se genetska predispozicija i poremećaji u funkcionisanju određenih neurotransmiterskih sistema u mozgu (noradadrenergički, serotonergički, dopaminergički). Psihološke teorije govore o separacionim strahovima, osujećenju oslobađanja seksualne energije, proživljenoj traumi, raznim pogrešnim uverenjima, odnosno iracionalnim mislima, itd. Kao posebnu predisponirajuću karakteristiku osoba koje su sklone razvoju paničnog poremećaja izdvajamo postojanje anksioznog karaktera, koji se manifestuje već u detinjstvu sklonošću stidu, hladnim i vlažnim dlanovima, strahu od bolesti, stalne potrebe za podrškom, preosetljivošću na mišljenje drugih, stalnom strahu da se ne počini greška, nesosobnošću da se prihvati odgovornost, presavesnošću, skrupuloznošću, previsokim očekivanjima od sebe.

Pre javljanja psihijatru, potrebno je uraditi internistički pregled, jer gore pomenute fizičke tegobe koje inače idu uz strah većeg intenziteta, mogu ponekad ukazivati i na neko telesno oboljenje.

U lečenju se kao najuspešniji model pokazala kombinacija lekova i psihoterapije. Od lekova se uglavnom koriste antidepresivi iz SSRI grupe, u početku u kombinaciji sa anksioliticima (lekovi za smirenje). Po nekim statistikama uspeh lečenja se može predstaviti na sledeći način: 30-40% pacijenata biva zalečeno, oko 50% ima blage simptome, 10-20% slabo reaguje na terapiju i ima značajne tegobe.

Generalno se može reći da panični poremećaj nije teško oboljenje u smislu prognoze, no isto tako je subjektivno teško podnositi ga i veoma umanjuje kvalitet življenja, te je preporuka da se treba što pre javiti psihijatru. Ovo tim pre što se kod određenog broja pacijenata, u slučaju dužeg trajanja ovih problema, može razviti depresija ili neka psihosomatska bolest.

Načelnik Odeljenja intenzivne nege 3
Prof. dr Milan Milić