Adolescencija je razvojni period u kojem se završava odrastanje. To je veoma buran period kako za adolescenta, tako i za porodicu. Adolescent traži sopstveni identitet, može imati česte sukobe sa autoritetima, a razmišlja i o svojoj seksualnoj orjentaciji i sazrevanju seksualnog identiteta. U relativno kratkom periodu mlada osoba mora upoznati, savladati i pravilno usmeriti svoje nagonske pulzije. Takođe, adolescent treba pronaći pravu meru u postupku ispunjavanja očekivanja okoline, ali i sopstenih očekivanja. Zadatak odvajanja od roditelja (u našoj sredini prevashodno psihološkog, u smislu preuzimanja veće odgovornosti, zrelijeg ponašanja i sl.), još jedan je od izazova. Porodica često ne zna kako da izađe na kraj sa različitim izazovima sa kojima se sreće u toku ovog razvojnog perioda, jer adolescencija se ne dešava samo adolescentu, već i čitavoj porodici. Period adolescencije je svakako period najveće organizatorske, ali, na žalost, i dezorganizatorske moći u odnosu na ostale razvojne periode u životu.
Pored kriznog intrapsihičkog prostora adolescenta, pojavljuje se i proširenje na interpersonalni, tj. u okviru relacija sa vršnjacima, nastavnicima, roditeljima, okolinom uopšte. Kao posledica svega ovoga mogu se javiti pojačana napetost, anksioznost, promene u raspoloženju i ponašanju. Raspoloženje može biti nestabilno, promenljivo, a može se javiti i razdražljivost sa cinizmom i neprijateljstvom, kao izrazom nezadovoljstva aktuelnom postavkom stvari. Ipak, raspoloženje je najčešće depresivno polarisano sa svim nijansma koje depresivnost može ponuditi. Adolescent je željan novih isustava, želi da proba zabranjeno, te tako lako može skliznuti u zamku rizičnog seksualnog ponašanja i zloupotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, zavisnosti od interneta i kockanja.
Školski neuspeh, neopravdani izostanci ili neprilagođenost često su prvi simptomi koji treba da skrenu pažnju okolini da se nešto događa sa adolescentom. Nažalost, ponekad roditelji osim školskog neuspeha (stavljaju akcenat samo na njega) ne vide ništa sporno u odnosu sa svojim detetom. Slabija komunikacija sa roditeljima, vršnjacima, sve očiglednije povlačenje iz društva, takođe, može biti znak psiholoških problema adolescenta. Sa druge strane, preterivanje kod adolescenta može se ispoljiti pored ponašanja i kroz spoljašnji izgled (prenaglašena šminka, frizure, odeća), a sve u pokušaju da sebe prikažu kao jedinstvenu osobu, drugačiju od drugih, dok je intrapsihički prostor i dalje ostao nesiguran i ranjiv. Kada normalno traganje adolescenta za sopstvenim identitetom ode u pogrešnom smeru govorimo o vrsti acting in / out reakcija koje mogu ugroziti kako adolescenta, tako i okolinu. To su reakcije u kojima je agresivno ponašanje adolescenta autoagresivno, okrenuto prema sebi (različiti stepeni samopovređivanja) ili prema okolini u vidu heteroagresivnosti (verbalne agresivnosti ili fizičke prema stvarima, osobama). Najdrastičnije autoagresivne reakcije adolescenta ponekad nose i suicidalni rizik (kao u „ruskom ruletu“) i mogu se, nažalost, završiti samoubistvom.
S obzirom da se nekada adolescent i porodica ne mogu na pravi način izboriti sa ovim kriznim periodom, predlaže se stručna pomoć. Ona se može ogledati kroz odgovarajući farmakoterapijski pristup (medikamenti prepisani isključivo od strane psihijatra u indikovanim slučajevima), ali i kroz psihoterapijski tretman. Savetodavni i suportativni rad sa psihologom i psihijatrom može biti individualni ili grupni. Porodična psihoterapija, takođe, predstavlja jedan od značajnih terapijskih metoda koja pomaže porodici da se na pravi način izbori sa izazovima i rizicima adolescentnog perioda.
Na kraju, završićemo sa slanjem optimistične poruke da adolescentni period pored svih rizika koji se uspešno mogu prevazići, nosi i ogromni kreativni potencijal i pozitivne izazove lične individuacije, pravilnog emotivnog i profesionalnog usmerenja. Dragi adolescenti, srećno vam odrastanje!
Dr sci. med. Katarina Đokić Pješčić, specijalista psihijatrije Tamara Trumpić, diplomirani psiholog