Psihoze su duševne bolesti koje postoje od kako postoji i čovek. Kroz istoriju su tumačene na razne načine: da su oboleli posednuti nekom silom ili đavolom, da su posledica nekog greha, da su uzrokovane lošim ponašanjem.
Svako od nas može da oboli od duševnih bolesti, pa i psihoza. Psihoze obolelom oduzimaju realan pogled na sebe, okolinu, menjaju mišljenje, osećanja, ponašanje. Promene kod obolelog ponekad počinju naglo, ali su uglavnom postepene. Porodica i drugi ljudi iz okruženja obolelog te promene vide, dok oboleli najčešće ne vidi da se menja. Obolela osoba doživljava da se menjaju ljudi oko nje, da joj neko iz okruženja ne želi dobro, da je sve oko nje čudno, a za sebe misli da je ista kao ranije, da je zdrava. Kako oboleli ne vidi bolest kod sebe, on zbog toga i ne traži pomoć od psihijatra. Porodica obično više meseci ili godina takođe ne reaguje, a čak i kada primete promene očekuju da se stanje popravi samo od sebe. Često smo svedoci da se za pomoć obraćaju sveštenicima, hodžama, ali i gatarama, vidovnjacima i astrolozima... Psihijatru dovode obolelog kad je bolest već uznapredovala, kad je neko postao izrazito agresivan prema okolini ili prema sebi, ili kad se porodici učini da su sve njihove metode neefikasne. To je najlakše pojasniti u paraleli sa dijabetesom – šta bi sa osobom obolelom od dijabetesa bilo da sa lečenjem zakasni par godina od pojave bolesti? Bolest bi joj ugrozila život i nastale bi brojne komplikacije koje je teško korigovati. Isto je i sa drugim hroničnim bolestima, srčanim, bubrežnim... Skloni smo da čuvamo svoje telo bolje nego svoj razum, ali moramo znati da nelečena duševna bolest može da ugrozi naše zdravlje podjednako kao i telesna.
U ovoj borbi pacijent ne sme da bude sam. Naš zadatak je da svoje znanje, iskustvo i brigu usmerimo ka lečenju i unapređenju duševnog zdravlja naših pacijenata, a zadatak porodice je da pomogne u lečenju i prevenciji ponovnih pogoršanja, kao i pružanju što boljih uslova za vraćanje pacijenta svakodnevnom životu i porodičnom okruženju.